Piše: Boris Jovanović


Da­le­ke 1668. go­di­ne po­stao je po­dru­mar Be­ne­dik­tin­ske opa­ti­je u Ho­tvi­je­re­su, u Rem­skoj di­je­ce­zi ko­ja do­mi­ni­ra do­li­nom Mar­ne. Vi­nar­ski maj­stor i mu­dri upra­vi­telj, sa­vr­še­ni tr­go­vac, in­te­li­gent­ni čo­vjek, skro­man, mi­lo­sr­dan i tih, osje­tio je pod­mu­kli bol u stvr­dloj je­tri i od­vrat­ni svrab na po­mo­dre­lim de­sni­ma iz ko­jih mu je pra­vo u kri­stal­nu ča­šu is­pao zub tač­no u po­noć.
Li­je­no i te­ško je na­zdra­vio špan­skim mo­na­si­ma ko­ji su gla­sno i raz­dra­ga­no ot­pi­ja­li.
Is­pa­lji­va­li su sal­ve po­hva­la na ra­čun po­su­sta­log Don Pe­ri­njo­na, je­dan ga je u pi­ja­nom na­dah­nu­ću čak uda­rio po ra­me­nu ta­ko da se ča­ša opa­sno nag­nu­la i ne­ko­li­ko ka­pi ple­me­ni­tog vi­na je pr­snu­lo po stol­nja­ku i ko­lje­ni­ma.
Mu­dri upra­vi­telj mi­lo­srd­ne du­še je bo­ja­žlji­vo ste­zao u ša­ci is­pa­li zub na­tru­log ko­ri­je­na. Isi­sa­vao je iz šu­plji­ne u vi­li­ci za­gno­je­nu su­kr­vi­cu i po­ku­ša­vao da im osmje­hom uz­vra­ti za­hva­lju­ju­ći se iz­li­vi­ma la­žnog po­što­va­nja i pri­ja­telj­stva.
Zu­rio je u nji­ho­ve obje­še­ne ču­tu­re sa čud­ni­mi plu­ta­nim če­po­vi­ma i za­mi­šlje­no za­klju­čio da je plu­ta­ni čep ide­a­lan za­tva­rač za nje­gov šam­pa­njac.
U zo­ru su pi­ja­ni mo­na­si iza­šli iz nje­go­vih oda­ja. Pje­va­li su ska­red­ne pje­sme. Je­dan od njih je no­sio op­ko­va­no hra­sto­vo bu­ren­ce šam­panj­ca-po­klon mi­lo­srd­nog vi­na­ra.
Otac Pe­ri­njon je ostao sam sa oštrim bo­lom u sto­ma­ku. Uza­lud je pod­na­du­lim pr­sti­ma ste­zao na­mu­če­nu je­tru, bol se sa­mo po­ja­ča­vao. Is­plju­nuo je za­gno­je­nu su­kr­vi­cu, on­da iz­ba­cio či­ta­vu pla­su kr­vi i pao u očaj.
Ni sju­tra­dan se nje­go­vo sta­nje i ras­po­lo­že­nje ni­je pro­mi­je­ni­lo. Ni­je po­mo­glo ni pi­smo Lu­ja Če­tr­na­e­stog ko­jim ga Ve­li­čan­stvo oba­vje­šta­va da uglav­nom ru­ča­va su­pi­cu, jed­nog fa­za­na, jed­nu pre­pe­li­cu, pu­no po­vr­ća, ci­je­lu šun­ku, če­tvr­ti­nu ov­čjeg bu­ta sa do­sta lu­ka, ne­ko­li­ko tvr­do ku­va­nih ja­ja, pu­no ko­la­ča i vo­ća i da sve to za­li­va pe­ha­ri­ma nje­go­vog ča­rob­nog šam­panj­ca. Ple­me­ni­ti Don je od to­ga osje­tio sa­mo još ve­će ga­đe­nje, ner­vo­zno je od­mah­nuo i pre­ki­nuo či­ta­nje svog se­kre­ta­ra.
Od ta­da, pa sve do svo­je smr­ti, obi­la­zio je vin­ske po­dru­me, osta­jao po ci­je­li dan u po­drum­skom mra­ku, gla­dio te­škom ša­kom hra­sto­vu bu­rad i op­ko­va­ne bu­ri­će, pla­kao ne­u­tje­šno po­ku­ša­va­ju­ći da pod svi­je­ća­ma na­pi­še pje­smu o svom šam­panj­cu, svo­joj pje­nu­ša­voj du­ši ko­ja mu je bi­la sve u ži­vo­tu.
Moj jef­ti­ni šam­pa­njac je, avaj, na­pi­sao pri­ču o nje­mu...
(Autor je knji­žev­nik)